Поштовани пријатељи,

У петак, 12.априла у росторијама Српског књижевног друштва представљена је нова књига Небојше Милосављевића “Бизнис је најбољи посао”.

Пред неколико десетина посетилаца о књизи су говорили Наташа Анђелковић, уредница издавачке куће Плато, Љубодраг Стојадиновић, новинар и писац и Милорад Милинковић, режисер и тв лице, као и аутор.

Најновија књига Небојше Милосављевића прати досадашњи стил аутора, бритак хумор и јетку сатиру, али за тему романа, за разлику од претходних хит насловаовог писца, сада прати догодовштине једног емигранта који се после некоико деценија враћа у домовину.

Небојша Милосављевић рођен је у Крушевцу, након вишегодисњег новинарског стажа отиснуо се у Канаду, да би се недавно вратио из дијаспоре. Аутор је неколико књига, од којих су посебну пажју читалачке публике и критике скренуле приче Зашто волим Канаду и роман Свети Никола у Торонту.

   

          У Уметничкој галерији у Крушевцу отворена је изложба „Мапа мог дворишта„ Марице Буцек. Изложба коју посетиоци могу  да виде до 15. септембра обухвата радове који представљају изабране делове истоимене књиге. Овај пројекат настао је у оквиру докторских студија на Факултету примењених уметности у Београду.

     Ово је друга самостална изложба младе графичке дизајнерке која је награђивана за своје радове, а посебно се посветила илустрацијама и опремању књига као уметничка директорка у издавачкој кући „Лагуна“.

     „ Одрасла сам у кући која је имала једну малу, праву, истинску фото-лабораторију у којој је мој тата проводио сате и сате развијајући фотографије. Фотографије, слајдови, филмови, папири и боце били су неизоставни део мог детињства. Иако сам отишла на студије у Београд моја родитељска кућа и двориште заувек су остали мој дом и извор инспирације“, објаснила је ауторка мотиве за настанак књиге и изложбе.

„Књига која прати ову изложбу настала у оквиру докторских студија на предмету Графика књиге, постала је нека врста посвете и тестамента, завршетка једне битне фазе и отварања новог поглавља и погледа на живот мог дворишта“, додала је Буцекова.

     У основи одабраних радова је фотографија као дубоко лично сећање које се мапира кроз пажљиво одабране детаље у неочекиваној и посебној типографској игри речи.

     „Интимни тренуци богатог животног искуства, обједињени су у једној књизи, мапирани у оквиру једног дворишта, у којем је ауторка започињала своја најранија креативна размишљања. Тако то двориште постане вишеслојна прича, у коју су уткане генерације свих оних који су у њему градили своје интимне тренутке, делећи га на тај начин са ауторком“, истакла је Оливера Батајић Сретеновић, доцент на Факултету примењених уметности.

У Кући Ђуре Јакшића у београдској Скадарлији отворена је изложба фресака  Момчила Вуксановића, сликара, фрескописца и културног прегаоца. Вуксановић, који је председник одбора за обележавање великог јубилеја шест векова  од оснивања манастира Манасија, на отварање изложбе посебно је позвао члнове нашег Удружења, који су својим присуством увеличали овај културни догађај.

У организацији Удружења Крушевљана у Београду и Удружења књижевника Србије 7. 13. јуна одржано је вече под називом „Видовдану у сусрет – Деспоту у част“.

У свечаној сали Удружења књижевника Србије у Франциуској улици пред више од седамдесет посетилаца, међу којима су  били присутни уредници и чланови управе Удружења књижевника, представници медија и других завичајних удружења, као и чланови нашег Удружења и други посетиоци заинтересовани за лик и дело овог владара, одржана је трбина у склопу обележавања предстојећег Видовдана.

На почетку трибине, председник Удружења Крушевљана у Београду Југослав Цветковић, захвалио се на разумевању и подршци Удружења књижевника Србије и посебно истакао :

– Деспот Стефан Лазаревић је спона између два града – Крушевца и Београда. На неки начин, био је претеча свих нас који смо из једне престонице дошли у другу. Надамо се да је ова трибина прва у низу које ћемо организовати са еминентним установама културе и уметности. Један од наших програмских циљева јесте чување културне и историјске баштине и ми ћемо наставити сарадњу са надлежним институцијама и истакнутим појединцима у Београду.

Цветковић је посебно истакао сарадњу са Крушевљанима који могу помоћи у организацији оваквих догађаја, захваливши се на иницијативи Драгутину Минићу Карлу и Ненаду Вучетићу, који су као чланови нашег Удружења, али и чланови Удружења књижевника Србије помогли у реализацији ове вечери.

Глумац Милош Ђуровић, који свој пут на глумачкој сцени крчи у, за сада, серијама и филмовима са историјском  тематиком, на почетку је прочитао одломак из књиге „Косовска петстогодишњица“, аутора Душана Дражића, у којем су посетиоци могли чути програм обележавања полумиленијумског јубилеја у Крушевцу, далеке 1889.године.

Лука Мичета, новинар и публициста, у последњих неколико година објавио је књиге о српским средњевековним владарима, којима суверено води на листама најпродаванијих књига. Једно своје дело посветио је и Стефану Високом.

– Стефан Лазаревић, несумњиво велика личност наше историје, по мом суду, заузима једно од три водећа владарска места нашег народа. Пре њега можемо истаћи Стефана Немању, а касније једино Карађорђа, који су досегли такве висине – нагласио је Мичета.

– Треба имати у виду историјски контекст, слом Душановог Царства након Косовског боја, као и превирања у Османлијском царству, али и велике историјске ломове с краја 14. и у првој половини 15. века када је Стефан Лазаревић ступио на историјску сцену као кнез. У тим турбулентним временима, посебно тешким за српски народ, успео је да очува српску државност и кроз живу дипломатску активност изборио се за деспотску титулу, која је по значају била одмах испод краљевске. Деспотовину Стефана Лазаревића признали су и Византинци и Османлије, а био је уважаван и од западних хришћанских владара – додао је он.

У свом надахнутом излагњу пребогатом историјским подацима Лука Мичета се посебно осврнуо на две епизоде :

– Почетком 15. века  основан  је Витешки ред Змаја, који је окупљао најбоље европске витезове,а  за свог првог витеза прогласили су управо деспота Стефана, иако је он у бици код Никопоља 1396. године ратовао на Турској страни. Својим јунаштвом и борбеношћу је 1402. годиен у бици код Ангоре задивио татарског владара Тамерлана, који је, иако победник у боју, одао признање Стефану Високом, који је ратовао на османлијској страни и учинио му посебан дар, ослободивши његову сестру Оливеру из Бајазитовог харема.

Увод у други део програма било је читање деспотовог дела – Слово Љубве. Поново је на сцену ступио млади глумац Милош Ђуровић, најмлађи изданак из плејаде крушевачког глумишта.

Говорећи о овоj песми, Гордана Влаховић, књижевница и књижевна критичарка, чланица Управе Удружења књижевника и крушевачке Багдале, бираним речима и стилом надареног приповедача анализирала је деспотове лирске висине и сензибилитет  његове душе :

– У Слову Љубве, које представља врхове наше средњевековне књижевности, исказане у форми поезије у прози, препознајемо изражавање у акростиху. Читајући почетна слова сваког стиха ми налазимо његову главну поруку, која је и насловила Слово љубве. На тај начин Деспот Стефан говори да је најважјнија љубав, о којој он и пева у свакој строфи, у различитим облицима и на различите начине, од Бога до ближњих, додајући посебну ноту  мистичности чином да не наводи име особе којој је посветио ову песничку посланицу.

– Поред Слова љубве деспот Стефан оставио је и друге књижевне радове и трагове, попут повеља, које краси пробрани, реторички украшени израз, а нарочито се истиче Натпис на косовском каменом стубу, сведочанство о Косовском боју, сведочећи и о епским темама деспотовог књижевног дела – додала је Гордана Влаховић.

Говорећи о баштини Стефана Лазаревића и наслеђу његовог времена, Милутин Дедић , сликар, историчар уметности и телевизијски аутор посебно се осврнуо на задужбине тог времена које приадају моравском стилу.

– Од свих архитектонских стилова којима су грађени наши манастири, моравски стил је свакако „најсрпскији“, Управо моравски стил у време деспота Стефана доживљава свој процват, погледајмо само манастир Каленић, који настаје за време Стефанове владавине, а најлепши је представник овог стила. Посебно место заузима деспотова задужбина манастир Манасија, која је јединствена у нашој сакралној архитектури због својих фортификацијска. Занимљив је податак да прошле године управо манастир Манасија није могао да се нађе на нашој листи кандидата за листу Унеска, јер, како кажу, није било довољно „папира“. Замислите тај апсурд!

– Говорити о том времену немогуће је не споменути исихаизам као посебну молитвену традицију карактеристичну у православљу, која је утицала на монашки и литургијски живот, а која је велики значај имала управо у Србији Лазаревића и Бранковића – додао је Дедић.

Више него интересантна, а историјски још увек у потпуности неистражена је прича о браку Стефана Виског о којој је такође говорио Милутин Дедић.

– Познато је да  је Стефан склопио уговорен брак са Јеленом Гатилузио , ћерком фирентинског господара Лезбоса, Франческа II и Ирине, рођене сестре супруге византијског владара Јована VII. Имао сам прилику да обиђем острво Лезбос, али сем неких остатака зидина из тог периода, нисам успоео да пронађем никакав траг, нити сећање на овај брак. Ипак, ова дама племенита рода оставила је значајан траг на деспота, јер се он након краткотрајног брака с њом, није више женио, чувајући успомену на рано преминулу супругу. Могуће је, према сведочењима које сам добио од неких професора Филолошког факултета, да је управо њој Стефан посветио Слово љубве – истакао је Дедић.

Уредник програма Удружења књижевника Србије Миљурко Вукадиновић, осврнувши се на своје порекло у близини Крушевца, као и емотивну везаност за Лазарев град, сублимирао је све изречено ове вечери :

– Предлажем да се колоритност личности и још увек недовољна историјска истраженост свих података у вези са деспотом Стефаном, његовом владарском и књижевном  каријером, крунише иницијативом о организовању округлог стола или даљих научних скупова које би поред Удружења књижевника Србије и Удружења Крушевљана у Београду, подржали градови Крушевац и Београд, као и  друге релевантне институције.

Током књижевне вечери „Видовдану у сусрет – Деспоту у част“, више пута се могла чути идеја коју су споменули скоро сви учесници трибине о подизању споменика деспоту Стефану Лазаревићу у Београду, том „првом Београђанину“, како га је назвао Лука Мичета.

На крају програма, Љубивоје Тодоровић, некадашњи председник Удружења Крушевљана у Београду, присутнима је показао графику, рад чувене Оље Ивањицки, који је она посветила Деспоту и Крушевљанима.

Програм у Француској 7, водио је Ненад Вучетић,  који  је као члан нашег Удружења, али и Удружења књижевника, био спона за сарадњу ове две институције.

 

У петак 9. фебруара у Кући Ђуре Јакшића у Београду, на Скадарлији, представљен нови, 27. број часописа за културу и уметност Путеви културе. Овом догађају је присуствовао и велики број чланова нашег Удружења.

У програму су, поред осталих, учествовали др Ђорђе Минков, Зорица Арсић Мандарић, Радомир Мићуновић, Верица Преда, Балша Рајчевић, Живомир и Никола Миленковић, Дарко Михајловић, Александар Чотрић, Карло Минић, Мирољуб Аранђеловић Расински, Матија Рајковић,Никола Милчев, Ненад Вучетић, Ана Драгићевић… а у музичком делу оперска дива   Тања Андријић,   затим Драган Млађеновић, гитар-лаута, и, Бранислав Симић, у клавирској пратњи.

Овај часопис који већ 15 година излази у Културном центру Крушевац, окупио је бројне сараднике из Београда, Вршца , Кикинде, Варварина… а пре свих чланове Удружења Крушевљана у  Београду и пријатеље нашег града. У име домаћина, Културног центра Крушевац и Редакције часописа учествовале су и Виолета Капларевић, в.д.директора установе и Јелена Протић Петронијевић, уредник Путева културе.

На конкурсу за кратку причу  књижевног клуба „Иво Андрић“ из Београда, прву награду освојила је прича „Чудан догађај“ Бранислава Голднера.

Плакета као и пригодна награда уручена је на свечаности којој су присуствовали и чланови нашег Удружења.

Подсећамо Бранислав Голднер, професор Медицинског факултета у пензији и писац,  пореклом је из Крушевца, из угледне фамилије Голднер, значајне за историју града под Багадалом. О његовом књижевном раду можете  се информисати у рубрици културе, на нашем сајту.

    Професор Голднер је из познате крушевачке фамилије, која је оставила дубок траг у историји нашег града.  Његов деда је, између осталог, градио  Цркву св. Ђорђа у Крушевцу ( код Фонтане). Братанац је познатог адвоката Лоле Голднера. Од 2009. Године је члан Удружења књижевника Србије. 2013. године  је један од оснивача Удружења лекара писаца „Видар“. До сада је објавио осам романа и девет збирки прича и приповедака. Објављује књижевне прилоге у Књижевним новинама, домаћим и иностраним часописима и листовима.

    За свој књижевни рад више пута је награђиван. Удружења књижевника Србије доделио му је  плакету Сима Матавуљ, награду Милован Глишић добио је 2010. Републички одбор Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. доделио му је Споменицу за роман о Момчилу Гаврићу.

 Живи у Београду и даље се бави стваралачким, стручним и књижевним радом.

   Проф.др мед.Бранислав Голднер  је  доктор је медицине, специјалиста за плућне болести и радиологију. Магистар и доктор медицинских наука, редовни професор Медицинског факултета у Београду и редован члан Академије медицинских наука Српског лекарског друштва. Добитник је бројних стручних и научних признања за свој стручни рад, међу њима, две Октобарске награде града Београда за најбоља остварења у медицини 1989. И 1986. Године. Објавио је 528 радова у земљи и иностранству, 32 монографије и 3 уџбеника за студенте и последипломце.

Од 7. јула до 31. августа биће организована  манифестација „Вождовачке летње вечери“ у Центру „Шумице“.

На отварању је изведен програм евергрин музике уз учешће Дејана Радовановића и Милорада Ђурића. У пријатном амбијенту летње позорнице, уз присуство стотинак посетилаца, двојица чланова нашег Удружења отпевала су неколико евергрин хитова разгаливши присутне, којима су измамили аплаузе.

У оквиру манифестације сваког викенда ће се организовати садржаји за децу од 18.30, а за одрасле од 21.00.

Грађани ће имати прилику да уживају у пријатном амбијенту атријума Центра “Шумице“, а у случају кише програм ће се одражавати у сали.

Традиционалну манифестацију “Вождовачке летње вечери“ организује установа “Вождовачки центар – Шумице“.

У Музеју позоришне уметности Србије у Београду у Господар Јевремовој 19, отворена је изложба поводом седамдесетогодишњице Крушевачког позоришта. Посетиоци имају прилику да виде фотографије, позоришне плакате, снимке представа, али и бројне награде које је Крушевачко позориште освојило са својим представама.

Окупљенима се прва обратила Биљана Остојић, кустос и аутор изложбе. Пожелевши добродошлицу свима истакла је да је овај јубилеј изискивао велики труд којим је представљен рад позоришта од настанка 1946. године до данашњег дана.

– Радћи каталог поводом седамдесетогодишњице позоришта, потрудила сам се да у њему поред свих представа и њихових аутора, наведем и шири друштвени контекст, као и бројну новинску документацију о представама – рекла је Остојићева.

Бранислав Недић, управник Крушевачког позоришта, истакао је задовољство поводом изложбе у овој специјализованој музејској установи .

– Гледајући све ове експонате, уз ликове крушевачких глумаца, који су познати широм наше земље и размишљајући о именима представа и редитеља, остао сам ко зна који пут задивљен. Надам се да ће и посетиоци имати прилике да се увере у значај и уметничка постигнућа Крушевачког позоришта – нагласио је управник са другим стажом  по трајању на овој функцији у Србији.

Драматург Спасоје Ж. Миловановић подробно је говорио о историји театра и глуме у Крушевцу, још пре оснивања позоришта, споменувши Кујунџићеву глумачку дружину с почетка 20. века  као и  театарску групу двадесетих година прошлог века, на челу са  Драгославом Васиљевићем Фигом.

– Најзначајнију улогу у оснивању Крушевачког позоришта 1946. године имао је Бора Михајловић, професор немачког језика и његов први управник – посебно је истакао Миловановић.

Доминантну улогу у историји Крушевачког позоришта имају глумци, „ђаци професора Михаиловића“: Радмила Савићевић, Божидар Савићевић, Милан Пузић, Властимир Ђуза Стојиљковић, Ташко Начић, Зорица Стефановић, Миодраг Петровић Чкаља, затим  прваци глуме: Милија Вуковић, Љиљана Токовић, Љиљана Ђоковић, Томислав Трифуновић, Зоран Карајић… Од Мије Наупарца, редитеља прве представе у Крушевачком позоришту, режирала су многа реномирана имена, међу којима се својим доприносом и програмским концепцијама посебно издвајају Јован Путник и Небојша Брадић.

Некадашњи члан ансамбла Крушевачког, а данашњи управник Шабачког позоришта – Зоран Карајић, присетио се времена када је живео и радио под Багдалом.

– У то доба Крушевац је био заиста изузетан град за живот, а посебно за уметност. Поред обновљеног рада позоришта, од 1969.године, било је много сликара, боемског и уметничког света, излазио је књижевни часопис, играле су се представе… Био је то прави амбијент за стваралаштво и сјајна средина за глумце.

Крушевачко позориште има највише награда за најбољу представу на фестивалу Дани комедије – 5, деведесетих година било је једно од три најуспешнија позоришта у Србији. У анкети критичара за најбоље је проглашено 1999.године!

Један од представника плејаде крушевачког глумишта Марко Живић истакао је да му је част што глуми у позоришту које има такву традицију.

– Крушевачко позориште за мене је више од театра, то је моја друга кућа – сентиментално је завршио Живић.

Пред препуним просторијама Музеја позоришне уметности, међу бројним глумцима, редитељима и другим јавним радницима из Београда, отварању су присуствовали и чланови нашег Удружења.